КО ЈЕ БИО ПЕТАР КРАНЧЕВИЋ?

Петар Кранчевић је рођен 9. фебруара 1869. године у угледној панчевачкој трговачкој породици. Од малена се припремао и школовао да наследи и води очев посао. После завршена два разреда реалне гимназије у Панчеву, 1884. године је отишао у Грац да студира на трговачкој академији, али музика га је одувек привлачила: „он је био један од оних храбрих и својеглавих, који спонтано сами налазе свој пут.“

За музику га је највероватније заинтересовао и подстакао стриц Драгомир Кранчевић, који је био један од првих српских виртоуза на виолини и концертни мајстор у будимпештанској опери. Љубав према музици је временом све више расла, тако да је Петар за време студирања почео да узима и приватне часове певања код једног оперског певача. Музички је свакако био надарен, о чему сведочи и позив да пева у опери у Фрајбургу у Немачкој. Међутим, млади Кранчевић је одбио ову понуду и вратио се у Панчево где му је отац отворио галантеријску радњу.

Музика му је временом постала преокупација, све мање се интересовао за трговачке послове, те је убрзо напустио посао трговца и у потпуности се посветио својој великој љубави – музици. Нарочиту пажњу, у овом периоду, посвећивао је певању и компоновању.

ПОВРАТАК У ПАНЧЕВО

Године 1885. млади Петар Кранчевић враћа се у Панчево и постаје хоровође Српског црквеног певачког друштва, уместо Мите Топаловића (1849 – 1912). Од тог тренутка руковођење, односно дириговање хоровима биће још једно од његових основних занимања.

Наравно, певање није желео никако да запостави о чему сведоче и следећа запажања: „Петар Кранчевић је имао диван лирски баритон, па је као такав добијао бројне соло улоге у наступима градског певачког друштва. Заједно са својом сестром Јулком и чувеним певачем Жарком Савићем (1861 – 1930), чак је приредио и турнеју по Војводини пожњевши на истој сјајне успехе у свим српским местима. Био је веома омиљена и радо виђена личност. Из милоште су га звали `Наш Перичка`“.

У Панчеву је Петар Кранчевић упознао осам година млађу госпођицу Исидору Секулић (1877 -1958), будућег академика и једну од најумнијих жена у српском народу. Исидора Секулић је доживела горку судбину, јер је веома рано остала сасвим сама, без икога свога. Управо под овако тешким околностима и у оваквој ситуацији Исидора је упознала и зближила се са младим Кранчевићем. Он је био посвећен музици, презрен од оца чија надања и жеље није испунио, а она усамљена, болешљива, обоје у средини у којој су владала патријархална правила.

Сретали су се на концертима Српског црквеног певачког друштва, на које је Исидора одлазила због љубави према музици и свог драгог колеге из школе Мите Топаловића, са којим се редовно дружила. Обојицу је дубоко ценила и уважавала, Кранчевића можда и мало више, јер је како сама каже „имао музику у души“. Ово дружење се нимало није допадало његовом оцу, јер је сматрао да Исидора није добра прилика за његовог сина, због чега је све чинио да поквари започето пријатељство младих уметника.

Шта се заиста дешавало између десетак година старије наставнице и дечака који се налазио на раскршћу живота, није сасвим јасно. Ипак, једна од верзија говори да је њихово нежно и занесено дружење почело онда када га је Исидора срела с локалном „лаком женом“ и када је покушала да му објасни више аспекте и сву лепоту и узвишеност односа између мушкарца и жене. Друга верзија каже да се млади Кранчевић, син иначе имућног оца, одао коцки и алкохолу и да га је она својим разговорима, лектирама, пажњом и духовним узносима вратила правим идеалима. Било како било, ради се свакако о врло деликатној ствари, којој није недостајало ни лепоте ни еротике, али сигурно ни морала.

На крају је панчевачки грађанин Атанасије Кранчевић тужио Исидору Секулић „што ова иде с његовим сином Петром, јер због тога публика такве консеквенције извлачи, које шкоде угледу школе и речене учитељице“. На ову оптужбу Исидора одговара врло суздржано: “У племенитој намери, пошто сам га од његове материјалне и моралне пропасти спасти хтела, изричито тврдим да уколико није довољно што се Кранчевић отселио из Панчева, ја ћу, уколико то школски савет затражи, одмах поднети оставку на службу.”

Како је уопште мала варош у коме је љубав љубав, смрт смрт, а разврат разврат, могла схватити и разумети нежности и невиности и еротичност овог тананог односа. Довољно је било видети ово двоје како шетају и занесено разговарају па да грађани добију „најпрљавије алузије“. А Исидора, како је то после у низу књига описала, знала је и тада да је однос мушкарца и жене, као и сама љубав, деликатна и компликована ствар, као да и узбуђења и еротика могу имати сасвим необично лице.

МУЗИЧКА АКТИВНОСТ У СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ

Петар Кранчевић долази 1904. године у Сремску Митровицу. Исте године био је изабран за хоровођу Српског црквеног певачког друштва, једног од најстаријих у Срему, основаног 1865. године. Ту су настале његове најбоље композиције на подручју хорске музике, мада је много значајнија чињеница да је Петар унапредио музички живот у граду на Сави. Под руководством Петра Кранчевића Српско црквено певачко друштво доживело је свој велики процват, како каже Јован Удицки „било је у свом најлепшем развоју“.

Пошто је био на челу црквеног певачког друштва једна од његових главних обавеза била је да компонује духовне хорске композиције за потребе сопственог ансамбла које припадају области православне духовне музике.

Поред тога што је био хоровођа, диригент и композитор, Кранчевић се бавио и педагошким радом. Неко време је предавао ђацима Гимназије у Сремској Митровици, обучавао је са три сата недељно ученике и ученице свих разреда у теорији пјевања и зборном пјевању. У то време у гимназијском хору певало је око 140 – 150 ученика.

Данас готово заборављени музичар, непознат широј културној и музичкој јавности. Једино га памте и донекле нешто о њему знају Митровчани, јер њихова музичка школа носи његово име, а ове године Средња музичка школа слави јубилеј 10 година од оснивања. Реч је највећој основној музичкој школи у Срему, и јединој средњој уметничкој школи у овом крају Србије. Нек буде срећно и дуговечно, на многаја љета!!!