„Кад би се могло сазнати, изрећи и даље пренети оно што музика нејасно наговештава, човек не би био оно што је сада — тамно биће у тами, које не зна ништа поуздано о себи ни о свету у ком живи, ни о својој правој судбини.
Да сам музичар компоновао бих, чини ми се, занимљиву ствар у којој би звуком била упоредо изражена игра наше довека детиње фантазије и мирних увек истих природних закона, безазлено и бесциљно пуцкетање паркета у тами, на мрачној основи страха који живи негде у нама, невидљив и неприметан, али којег може да подигне најмањи шум у ноћи.
Ви који волите живот — а ко га у основи основе не воли? — не зазирите ни од овакве моје песме; она није непријатељ живота него његов друг, шапат и музика која као роморење воде прати ток животних сокова. Музика пролазности, то је глас онога што је било, што јесте, и што ће опет негде и за неког бити, оног што траје у вечитом нестајању. Само људи који воле живот могу да чују и забележе тиху мелодију пролазности. Немојте је прекидати ни порицати, ни покушавати да је надвичете. Ослухните је добро! Она је сва само химна живота коме не знамо почетка ни краја, у који нас нико није звао, који нам нико није дао, из којег морамо изићи пре или после, иако не знамо како ни када, зашто ни куда. Не зазирите од те песме! Музика зауставља време. Боље речено, она је та која у највишем степену даје илузију заустављеног времена. А осим тога, буђење и трежњење — то страшно буђење које у стопу прати сваку илузију — код ње је најмање болно и грубо. Она је у том погледу изнад свих других уметности.
А најбоља музика овог света израз је тога узалудног дозивања. То јој је основ, а можда и узрок њеног постојања. А ја се питам шта би било кад би се онај већ на први позив одазвао. »Ти!« — »Ја!« Од тога судара настала би експлозија која би онемогућила сваку музику, разорила све. Све што се икад дозивало и желело, одазвало би се, дошло, испунило се, једном заувек. А то би био и крај свега. Нестало би света, јер он почива на антиномији тих дозивања, почива на равнотежи својих немира. Нестало би и наше свести о свету и о нашем постојању у њему, све би потонуло у глувом непостојању које ми не можемо замислити. Све казује да би тако заиста било, али ни по чему не изгледа да је таква катаклизма блиска, или уопште могућна. Свет живи и постоји, креће се и мења, носи га вечита смена и игра снага које се вечито желе и узалуд дозивају, а њихови се дозиви никад не сусрећу. И музика не престаје.“
Иво Андрић